Skulptura „Drvo života“ akademskog slikara Vladimira Rančića, postavljeno je 2000. godine u parkovskom dvorištu unutar kompleksa objekata Vojne bolnice lociranog u Podgrađu Petrovaradinske tvrđave. Izvedena je u apstraktnoj formi, koja uprkos drugačijim materijalima izrade, odiše utiskom brutalističke estetike. S obzirom na svoju mikrolokaciju, okruženu parkovskim dvorištem, izuzetno se dobro, svedeno i nenametljivo uklapa u ceo prostor. Simboličan naziv skulpture, koja je inače postavljena u znak sećanja na agresiju NATO pakta na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999. godine, metaforično aludira na opstojnost funkcionisanja Vojne bolnice i njenih zaposlenih tokom perioda bombardovanja, kada je inače u trenutku rušenja starog Varadinskog mosta (izvorno: Mosta Maršala Tita), kao i Drumsko-železničkog, odnosno tzv. Žeželjevog mosta, bolnica pretrpela značajna materijalna oštećenja.

U kontekstu opisa materijalnih oštećenja objekata u sklopu Vojne bolnice, fukcionisanja bolnice tokom bombardovanja, kao i sanacije oštećenih objekata nakon okončanja agresije NATO pakta na SRJ, u nastavku je preuzet tekst autora Vladimira Patića, koji je objavljen u slopu njegove autorske publikacije „Vojnomedicinski centar Novi Sad, Vojna bolnica Petrovaradin“.  Preuzeti tekst, zapravo sublimirano reflektuje lično sećanje autora na funkcionisanje Vojne bolnice  tokom bombardovanja 1999. godine. Vladimir Patić je inače tokom 1999. godine, obavljao funkciju upravnika Vojne bolnice.

Rušenjem Varadinskog mosta u ranim jutarnjim satima 1. aprila 1999. godine, VMC u Petrovaradinu je pretrpeo veliku „kolateralnu“ štetu. Srećom niko od osoblja i bolesnika nije teže povređen, ali su stradala stakla na prozorima (preko 70%) i crepovi na krovovima (preko 25%). Iskakali su štokovi vrata i prozora. Na mnogim mestima ispucali su zidovi i otpali plafoni. Oštećenja na objektima su se stalno povećavala tokom narednih dana i nedelja, kako se bombardovanje dalje nastavljalo u neposrednoj okolini: na Most slobode (izgrađen 1981. god.), Žeželjev most (izgrađen 1961. god.), Rafineriju i zgradu TV Novi Sad. I pored toga, rad u ustanovi nije prekidan. Radilo se u smenama. Prozori su zatvarani najlonom, prekidi struje nadoknađivani su agregatima, nestanak pijaće vode cisternama, dok sa „tehničkom“ vodom nije bilo većih problema. Posle rušenja sva tri mosta, Dunav se prelazio vojnom skelom, koja je radila samo u toku dana i to kad nema vazdušne opasnosti. Zbog toga je Vojna bolnica, za svoje potrebe, nabavila manji motorni čamac i nešto veći brodić. Tako je bilo mogućnosti da se bolesnici i osoblje prebacuju preko Dunava prema potrebi i noću i danju, kad skela nije radila zbog vazdušne opasnosti. Sa leve strane Dunava, u Domu zdravlja „Bulevar“, isturene su hirurška i internistička ekipa, koje su služile za prihvat povređenih i obolelih, ali takođe i za pružanje hitne medicinske pomoći za sve vojne osiguranike u gradu.

Tako je Vojna bolnica sve vreme agresije u potpunosti i neprekidno izvršavala svoj zadatak. Bila je spremna i za veća iskušenja. Na sreću, bilo je relativno malo ranjenih i povređenih, a pritisak vojnih osiguranika bio je nešto manji od uobičajenog. Bili su to uglavnom hronični bolesnici. Lekarsku pomoć tražio je nešto veći broj psihotraumatizovanih, pre svega mladih vojnika. Posebno treba napomenuti da je medicinska pomoć ukazivana i svim građanima, kojima je bila potrebna, naročito sa desne obale Dunava, tj. u Petrovaradinu i okolini.

Dana 9. juna 1999. god. potpisan je Vojnotehnički sporazum u Kumanovu, a 10. juna Savet bezbednosti OUN doneo je Rezuoluciju 1244, kojom je označen kraj vazdušnih i drugih ratnih dejstava. Sve vreme agresije, pripadnici Vojske kao i građani Novog Sada i Petrovaradina, pokazivali su izuzetnu hrabrost i odlučnost da, svako na svoj način, da doprinos u odbrani od neprijatelja. Na svakom mestu se manifestovalo jedinstvo naroda i Vojske, državnih struktura i crkve. Na visokom nivou je bila saradnja sanitetske službe i civilne zdravstvene službe.

VMC-u – Vojnoj bolnici u Petrovaradinu 1999. godine, povodom obeležavanja 55-godišnjice oslobođenja Novog Sada od fašističkog okupatora, dodeljena je Oktobarska nagrada Novog Sada, za izuzetne rezultate u oblasti zdravstvene zaštite i medicinskog zbrinjavanja.

Posle agresije NATO snaga, objekti VMC-a bili su u veoma lošem stanju, što je onemogućavalo dalje normalno funkcionisanje i rad u neophodnim higijensko-epidemiološkim uslovima. Zahvaljujući razumevanju pretpostavljenih komandi, prihvaćen je petogodišnji plan sanacije i adaptacije objekata po fazama, zavisno od materijalnofinansijskih mogućnosti. Krajem 1999. godine i početkom 2000. godine, saniran je i funkcionalno adaptiran polikliničko-kabinetski deo. Tokom 2001. i 2002. godine sanirano je i adaptirano Interno odeljenje i kuhinjsko-trpezarijski blok. Hirurško odeljenje sa Laboratorijom završeno je 2003. godine, a 2004. godine RTG odeljenje, Zubno odeljenje sa Apotekom i SPMZ (Mikrobiološka laboratorija). Stacionarni deo VMC-a Novi Sad je znatno poboljšan i osavremenjen. 

Citirano iz: Patić Vladimir, “Vojnomedicinski centar Novi Sad, Vojna bolnica Petrovaradin”. Novi Sad: Budućnost. 2005. Str: 109-110; 119.

Skulptura “Drvo života”, postavljena je u sklopu obeležavanja prve godišnjice NATO agresije i suštinski u svojoj idejnoj premisi koja se reflektuje kroz specifičnu apstraktnu formu, ima osobeni karakter kao simboličnog “markera sećanja”. Inače, pored spomenika sa novosadske strane Dunava na pristupu današnjem Varadinskom mostu koji se odnosi na stradalog građanina u bombardovanju mosta, skulptura “Drvo života” zapravo predstavlja jedini memorijal posvećen Agresiji NATO pakta na SR Jugoslaviju tokom 1999. godine na prostoru Novog Sada i Petrovaradina. Međutim, skulptura u suštini nikada nije dobila premise oficijalnog mesta sećanja a zbog odsustva bilo kakvog natpisa, njeno značenje je za slučajne posmatrače u potpunosti nejasno i nepoznato. Generalno posmatrano, skulptura je praktično u potpunosti nepoznata i “zaboravljena” u kontekstu oficijalne kulture sećanja na prostoru Novog Sada, ali i generalno nepoznata u kontekstu bilo kakvog pominjanja u sklopu tema vezanih za ulične skulpture i spomenike, odnosno memorijale na prostoru grada. Jedini podatak o njenoj egzistenciji, zapravo se nalazi samo u navedenoj publikaciji Vladimira Patića u formi legende ispod fotografije. Vojna bolnica u institucionalnom smislu, neguje sećanje na period bombardovanja i u vidu izloženih primeraka gelera koji su padali na bolnicu. U tom kontekstu, u jednoj od vitrina biblioteke Vojne bolnice locirane u zgradi uprave, odnosno Izolovanom paviljonu se pored starih medicinskih isntrumenata, fotografija, priznanja i ostalog, mogu videti i pomenuti geleri.

Tokom grupnog razgovora sa informantima zaposlenim u Vojnoj bolnici, nekoliko medicinskih sestara je iznelo svoja lična sećanja vezana za funkcionisanje Vojne bolnice tokom perioda bombardovanja, odnosno informantkinje su opisivale materijalnu štetu koja je na objektima bolnice nastala primarno tokom bombardovanja Varadinskog a posebno Žeželjevog mosta. Prema njihovim rečima, iako je Varadinski most bio bliže, silina udara nije bila ni “izblizo tolika” kao prilikom višekratnog bombardovanja Žeželjevog mosta. Jedna od informantkinja je čak navela kako ju je silina eksplozije tokom dnevnog bombardovanja Žeželjevog mosta, odbacila nekoliko metara i kako je pala u razdrobljeno staklo u prostoriji koja je bila u “potpunom haosu” od posledice detonacije, odnosno eksplozije.

Autor skulpture “Drvo života” – Vladimir Rančić – diplomirao je slikarstvo 1986. godine na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi profesora Jovana Rakidžića. Postdiplomske studije završio je 1996. godine na istoj akademiji. Član je ULUSA-a od 1987, ULUV-a od 1988. i umetničke grupe EMISAO. Izlagao je na više od dve stotine samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu, a grupno izlaže od 1982. godine. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja za svoj rad. Od 1991. godine zaposlen je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, gde je zvanje redovnog profesora stekao 2006. godine.