PRIREDIO: Kristijan Obšust
Datum publikovanja: 28.12.2023.
Istorijski kontekst:
Uzimajući u obzir da su na kraju Drugog svetskog rata, svi mostovi koji su vezivali Petrovaradin i Novi Sad bili srušeni tokom ratnih dejstava, u prvim godinama nakon oslobođenja tokom postojanja Demokratske Feferativne Jugoslavije (DFJ) i Federativne Narodne Republike Jugoslavije (DFRJ), rečni transport između Petrovaradina i Novog Sada se odvijao preko skle (od oktobra 1944. do aprila 1945. godine) a zatim preko privremenog pontonskog mosta, sve do svečanog otvaranja novog drumsko-železničkom “Mosta maršala Tita” 20. januara 1946. godine. Izgradnja novog mosta počela je još u toku 1945. godine na očuvanim stubovima Mosta kraljevića Tomislava koji je postojao od 1928. do 11. aprila 1941. godine kada je srušen tokom Aprilskog rata, odnosno u sklopu taktičkog povlačenja Vojske Kraljevine Jugoslavije a po naređenju Vojne tehničke službe Novosadske armijske oblasti. Sam naziv novog mosta – “Most maršala Tita”, treba percipirati u skladu sa onovremenim tek nastajućim političkim idiomima i oficijalnom državnom propagandom novouspostavljene Jugoslavije, odnosno političkog habitusa i komunističke ideologije. Ujedno, ova struktura je jedna od najranijih, koja je ponela ime po Josipu Brozu Titu te u tom smislu iz nje se može isčitavati građenje kulta Josipa Broza.
U prvim mesecima nakon oslobođenja, komunikacija između dve obale Dunava bila sa izuzetkom privremeno postavljenog pontonskog mosta u potpunosti prekinuta, odnosno nakon okončanja Drugog svetskog rata, nije postojao most koji je omogućavao pored drumskog i železnički transport. U tom smislu, izgradnja Mosta Maršala Tita je zapravo trebala da predstavlja privremeno rešenje koje bi ispunio i funkciju železničke komunikacije na međunarodnom koridoru. Svakako, zbog onovremene ekonomske situacije, političke vlasti uopšte nisu akceptovale značaj arhitektonskog nasleđa kako Podgrađa, tako ni Petrovaradinske tvrđave, tako da je železnička pruga postavljena na način da prolazi duž cele Štrosmajerove ulice u Podgrađu. Prilikom gradnje železniče infrastrukture, odnosno pristupne improvizovane rampe na kojoj se nalazio železnički kolosek a kojim se duž cele Štrosmajerove ulice pristupalo novoizgrađenom mostu, jedan objekat na ćošku današnjeg Trga Vladike Nikolaja i Štrosmajerove je u potpunosti srušen a čitava ulica je prošla kroz niz prilagođavanja. Odnosno, izvršena je nivelacija terena duž pružnog nasipa u delu Štrosmajerove ulice kod Samostana Sv Jurja. Iako je pomenuti uklonjeni objekat rekonstruisan u poslednjoj deceniji XX veka, ostaci nivelacije terena prilagođenom pružnom nasipu, još uvek su vidljivi, pre svega u kontekstu prizemnog dela objekta Arsenala Donje tvrđave. Takođe, fasada i oštećena fasadna plastika na Crkvi i samostanu Sv. Jurja, svedoče o prolasku kompozicija vozova na parni pogon, koje su kroz Podgrađe prolazile skoro sedamnaest godina prosečnom brzinom oko 5 km na sat. Pruga iz Podgrađa je izmeštena tek nakon izgradnje brutalističke structure Žeželjevog mosta, odnosno poslednja kompozicija putničkog voza je kroz Donji grad Petrovaradinske tvrđave prošla 27. maja 1962. godine.
Lična sećanja na prugu u Podgrađu
Izuzev trajnih posledica na objekte Podgrađa, prolazak železničkih kompozicija kroz Štrosmajerovu ulicu je prilično uticao na svakodnevni život njenih stanovnika. U tom kontekstu, u nastavku teksta, biće izdvojena pojedina lična sećanja građana na period dok je železnička pruga prolazila Podgrađem, ali i reakcije onovremenih stanovnika današnje Štrosmajerove ulice vezanih za izmeštanje železničkog saobraćaja iz Podgrađa a koje su zabeležene u štampanim medijima 1962. godine. Odnosno, analizom medijskih sadržaja (štampanih medija i komentara na društvenim mrežama), kao i istraživanjima na terenu tokom 2023. godine, obavljene kvalitativnom analizom, odnosno nestrukturiranim intervjuom sa tri respondenata koji se sećaju perioda dok je voz prolazio kroz Podgrađe i koji su u tom period bili deca, izdvojeno je nekoliko kraćih svedočanstava kroz koje se reflektuju premise lične memorije stanovnika Podgrađa Petrovaradinske tvrđave i Novog Sada na nekadašnju prugu koja je prolazila današnjom Štrosmajerovom ulicom.
U brošuri “Mostovi Novog Sada” (Izdavač: Prometej, Novi Sad, 1999. str: 47-52) u poglavlju “Oproštaj sa prugom”, preštampan je tekst iz 1962 godine napisanog od strane Branislava Kupusinca a koji je izvorno objavljen u novosadskom listu “Dnevnik”. U njemu su zabeležena pojedina svedočanstva stanovnika današnje Štrosmajerove ulice koje svedoče o “problemima svakodnevnog funkcionisanja”, ali i o reakcijama na “izmeštanje pruge” iz Podgrađa nakon skoro sedamnaest godina. Zbog autentičnosti i vremenske distinkcije, pomenuti tekst, prenesen je u celini:
U ponoć 27. maja 1962 zauvek će prestati nesnosna grmljavina vozova na ulicama Novog Sada i Petrovaradina. Po novom redu vožnje svi vozovi prelaziće Dunav preko Novog mosta. Isčekivana skoro sedamnaest godina, ova kratka vest se proširila među žiteljima ulica kroz koje vijuga železnička pruga kao izvesna senzacija, poput leta u kosmos, vejavice u maju, ili kakvog velikog požara. Doći će pružni radnici i demontirati ovu dobro poznatu drvenu skelu na velikim i pažljivo istesanim balvanima, okovanim već zarđalim gvožđem, preko koje vozovi mile pet kilometara na sat. Sve do pre nekoliko meseci, dok su tuda prolazili i teretnjaci, građani su morali da trpe, silom prilika, svakodnevnu prisutnost blizu 70 raznih vozova i sijaset nepozvanih pogleda, koji su bez ikakve diskrecije ulazili u detalje njihovog svakodnevnog života. I male porodične intime, koje se tiču tate, mame, šestogodišnjeg švrće ili njegove seke, svejedno.
Odneće prugu… Šta to znači za mene? Star sam. Teško zaspim. Sad ću moći da spavam, a da mi se krevet ne ljulja od točkova voza. Stara je i kuća. Zidovi podrhtavaju…malter otpada… Ponekad i na sto sa činijom supe – kaže čika Raša, sedamdesetogodišnji pensioner, koji je tu nastanjen “od pre vojevanja”.
Više me neće buditi jutarnji šinobus u dvadeset do pet. Moraću da se priviknem da redovno navijam budilnik. Samo, ne znam da li će biti u stanju da me probudi, pošto sam navikao na sirenu ispod prozora – kaže Josip, radnik “Jugoalata”, a glas mu u međuvremenu zaglušuje zviždanje i gromoglasna tutnjava voza koji dolazi iza zavoja ulice ispod zidova stare tvrđave.
To je “Subotičanin” – dovikuje nam Josip. – Znam ih sve napamet. Bio sam dete kada su četrdeset pete gradili skelu. Bilo je puno iverja za potpalu i kratke drvene mačeve.
Skela stenje i cvrči pod teretom. Ugibaju se sine. Iz jednog vagona curi voda. Kaplje odozgo. – Ih brate, umalo na odelo… I nije mogao da pričeka sa pranjem ruku – dobacuje neko od ljudi pod ovim železničkim kuriozitetom, koji su, kažu, snimale i “filmadžije”.
Po fasadama kuća, od kojih retko koja nije rastresena zbog dugogodišnje lupnjave teških kompozicija i starosti – pada gust dim. Hvata se za nove zavese na prozorima, koji se na brzinu zatvaraju. Sitni gar nahvata se po ponjavama, uvuče se u stvari. Kroz pukotine.
Prozori se zatvaraju zbog putnika koji gledaju kako domaćica na prvom spratu ljušti krompir, ili devojku što pere svoje rublje… Zavese se navlače… jer, eto, čovek se u svom stanu raskomotio, pa prilegao kraj žene. Ljudi se odmaraju, a pogledi pretražuju. Kao da grabe onih nekoliko sekundi dok voz mili pet kilometara na čas.
Iz jednog prozora sa rastvorenim oknima izleće glava domaćice zabrađena izbeljenom maramom, koja sikće na nekog putnika koji se već udaljava: Šta buljiš?… Ne može žena da opere prozoree od vas bezobraznih mladića. Čuje se kliktavi smeh. Pa glas: Mala, sedi na autobus; pa me dočekaj na stanici. Brat će da ti plati kartu od dve banke! Mladići se opet smeju. Nailazi novi vagon… Neki ozbiljni ljudi pričaju i mašu rukama.
Voz odlazi iz ulice i mili preko mosta sa rasklimatnim drvenim podnicama. – Ide da dosađuje Novosađanima – kaže neko iz grupe pod skelom sa kolosekom. – Tamo je pre nekoliko godina pregazio baku. Išla starica preko prelaza u Ulici Maksima Gorkog. Malo nagluva, nije čula pištanje. I završila svoje.
Postaje tiho u Štrosmajerovoj ulici. Ljudi ćute. Stari Raša, da bi okrenuo razgovor, ovlaš nabacuje: – Ova pruga… još malo (…) – Ode… samo, kako će spavati komšijin Mikica… Naviklo dete na buku. Od rođenja sluša vozove…. Eto, odveli ga nedavno u selo. A tamo, brajko, lepa tišina… Legli oni da spavaju, kerovi malko laju. Napolju sve miriše. Milina jedna, a Mikica se prevrće. – Dete nazeblo. – Nije, nego, naviklo da prolaze vozovi, pa pita: „Lokomotiva… da li je lokomotiva“. I tako cele noći. Komšija se dosetio, otišao u šupu i upalio neki mali motorčić za pumpanje vode. Dete zaspalo…
Trenuci tišine…. Iz obližnje kuće čuje se gramofon. Peva Edit Pjaf šansonu o ulicama grada… Žene otvaraju prozore i brišu gar. – Opet se otkinula cigla sa balkona. – Izvući ću vam uši, ako se opet budete verali ispod pruge! Švrće se smeju i beže, Ivica, Žikica, Bonek, Rile… Počinje „osvajanje pruge“. Padaju strele…. Štekću automati…. bacaju se koplja. Čuje se sirena „dizelke“ iz dubine ulice. Ljudi sklanjaju decu. – Zatvori prozore! Neki neozbiljni mladići bacili su iz voza pivske flaše u jednu kuću. – Zatvori prozore…
Još malo – mrmlja čika Raša – biće tišina. – A tamo će vozovi juriti da ne smetaju ljudima. Juriće vozovi preko mosta od prenapregnutog betona građenog za brzine do 140 kilometara na čas. Tridesetak teretnjaka već prelaze…. A sada i svi putnički.
U ponoć, 27. maja leta 1962. prestaje grmljavina u Petrovaradinu i Novom Sadu.
Iz predhodno navedenog teksta, uočavaju se opšte okolnosti koje su konsekvento uticale na svakodnevni život stanovnika Podgrađa a posebno onih koji su stanovali u Štrosmajerovoj ulici, u period, dok je kroz nju prolazio voz. Novinski članak napisan, pre vise od pola veka, zapravo sadrži izuzetnu antropološku i sociološku vrednost kao svojevrsnog izvora – medijskog sadržaja, u kojem su u kratkim crtama preneseni stavovi stanovnika Štrosmajerove ulice uz opise situacija, iz čega se sumarno sagledava kako je železnički saobraćaj, uticao na njihovo svakodnevno funkcionisanje.
Urbanistička mikrolokacija Podgrađa, u periodu dok je kroz njega prolazila pruga, predstavlja poseban segment tematike, koja bi se mogla podvesti pod šire odrednice “antropologija u gradu” i “antropologija grada”. U tom kontekstu, posebno je interesantan detalj vezan za onovremene dečiju igru koja je u tekstu nazvana “osvajanje pruge”.
O ovoj igri su u kratkim crtama govorila i dva sagovornika (respondenta) sa kojima je tokom jeseni 2023. godine obavljen zajednički razgovor o njihovim sećanjima na Podgrađe. Respondenti sa kojima je obavljen razgovor u formi nestrukturisanog intervjua, bili su muškog pola, rođeni 1944. i 1953. godine i prema njihovim tvrdnjama, tokom odrastanja su živeli u Štromajerovoj ulici. Jedan od njih je istakao “kako su pruga i voz u svakom smislu obeležili njegovo rano detinstvo i odrastanje, kao i odrastanje komšijske dece”. Po njegovim rečima, “sve se u našoj ulici i u Gradiću, odvijalo oko pruge. Bile su brojne svađe i dovikivanja između meštana i putnika voza. Voz je delovao strašno kada je prolazio, ali i zanimljivo u isto vreme a glavna stvar je bila taktika komšija vezana za zatvaranje prozora.” Sećajući se igre, koji su oni “zvali rat za prugu”, ispitanik je istakao da su on i komšijska deca “nosila u rukama svakakve stvari iz kojih su pucali”, oponašajući pri tome “zvuk mašingevera”. Drugi respondent je opisivajući pomenutu igru, “osvajanje pruge”, opisivao kako se grupa dece, većinom dečaka, “uvek delila na dve grupe – na Nemce i Partizane. Oni jači derani iz ulice, uvek su birali da budu partizani”. Prema njegovoj priči, “borba za prugu se odvijala mačevanjem drvenim mačevima, gađanjem blatom, rvanjem a u zimu, gađanjem grudvama začađavenog snega.” Ova igra je često dovodila do, kako je istakao respondent “svađa pa i manjih ili većih čarki.”. Prema kazivanju ovog informanta, roditelji su bili jako zabrinuti za njihovu bezbednost “kako ne bi pali sa pružne skele” ili “kako ih ne bi pregazio voz. Često je bilo opasnih situacija, pošto je bio izazov preći prugu pre samog prolaska voza, što je bilo rezervisano za najsmelije mangupe”. Obično, nakon ovakvih “naših poduhvata, ako bi nam roditelji saznali, a saznali su od komšija, sledile su batine i kazne”. Mahanje putnicima voza, je prema njegovom svedočenju, bila svakodnevna praksa “rezervisana za devojčice i za manju decu”. Po njegovim rečima, “pretrčavanje ispred lokomotive a ponekad i kačenje na njega, bila je glavna stvar kojim su se derani dokazivali i postajali glavni među decom”. Zapravo, radilo se u izvesnom smislu o nekom obliku inicijacije za prihvatanje u grupu dominantnije komšijske dece”. Oba informanta su istakla, da je izmeštanje pruge “bilo pravo olakšanje” i da su “svi bili srećni zbog toga”. Oba sagovornika su takođe, sećajući se tog vremena, kroz smeh istakla, kako su oni “I druga komšijska deca zbog pruge i igre, večno bila uprljana od kolomasti i da su bili grđeni a često kažnjavani od strane roditelja”. Prema njihovim rečima, nakon izmeštanja pruge, mnogi su odlazili do novog Žeželjevog mosta gde “su se dokazivali, tako što bi peške prelazili preko njegovih lukova”, ali “ti derani” su često “imali problem i sa milicijom zbog toga”.
Sagovornica (1951 godište), koja je odrasla u susednoj današnjoj Beogradskoj ulici a sa kojom je obavljen individualni razgovor, “seća se da je skela pruge u Štrosmajerovoj služila za kačenje ljuljaški na kojima su se sva deca ljuljala, ali samo kada nije iznad prolazio voz”. Njena tetka je, “godinama prolazila svaki dan vozom zbog posla od stanice kod današnjeg Lovotursa, do stare stanice u Novom Sadu” i kako je sagovornica istakla “večno je hvatala panika tokom prolaska voza preko mosta sa trošnom drvenom konstrukcijom”.
Zajednički razgovor o pruzi je obavljen i sa još dva sagovornika, drugova od detinstva, koji su rođeni u Podgrađu (1957. godine) i od kojih je jedan odrastao u Štrosmajerovoj a drugi u Beogradskoj ulici. Informant iz Štrosmajerove se kroz smeh, prisetio nekoliko anegdota vezanih za prugu, koje je izneo. “Često smo dobacivali ko deca mašinovođi svašta a on je jednom ispustio neku vruću paru iz locomotive pa smo bili skroz ošureni (…) Sećam se da mi je kada su demontirali prugu, komšija Steva u igri, razbio glavu sa nekim šrafom (…) Ja sam ga posle gađao sa flašom, ahahaha (…) Bilo je tu i nekih strašnih događaja. Jedan deran je uskakao svaki dan u voz u pokretu kada bi išao na posao i jednom mu se zakači mantil za točkove, podvukli ga pod voz i voz mu odseče glavu, strašno (…)” Sagovornik iz Beogradske se setio “stražarske kućice koja je postojala na početku mosta Maršala Tita”. Prema njegovim rečima, kada je pruga demontirana, “ta kućica je služila kao trafika gde su se kupovale cigare i slatkiši a kasnije se tu prodavao i sladoled i svašta drugo. Ona je srušena negde par godina nakon uklanjanja pruge, valjda početkom sedamdesetih, tako nekako”.
U kontekstu dodatnog sagledavanja ličnih sećanja na prugu u Podgrađu, ali i železnički saobraćaj preko Mosta Maršala Tita, izdvojeno je nekoliko komentara vezanih za fotografije voza i pruge u Štrosmajerovoj ulici i preko mosta, koji su preuzeti sa Facebook grupe “Stare fotografije Novog Sada” (IZVOR: https://www.facebook.com/stare.ns/?locale=sr_RS). Komentari su prekopirani u celini, bez izmena i intervencija, samo su umesto imena profila sa kojih su ostavljani, ovom prilikom pruženi samo inicijali.
M. S.
Stanovala sam u Štrosmajerevoj i provela detinjstvo bilo nas je puno dece u svakoj je kuči bilo po koje a tetka Živka je imala 7. Bilo je lepo detinjstvo sa padovima i usponima
D. J.
Moja porodica je pratila putanju ovog voza u to vreme. Ja sam rodjena u ovoj ulici, malo pre dela ulice gde je ovo snimano. Moglo se popeti na sine pravo iz nase kuce (odmah preko puta stepenista za djavu) i moja jadna baba je, ko zna koliko puta, istrcavala na ulicu, da me pokupi sa sina gde sam naravno volela da se pentram i hodam. Kad mi je bilo 4 godine, preselili smo se na Liman, a posle u onu zgradu u Sonje Marinkovic gde voz samo sto nije ocesao cosak moje sobe. Tad vec tamo nije bilo voza, na veliko olaksanje moje babe…a mene su tad pocele da fasciniraju neke druge stvari, a ne vozovi (bar privremeno).
N. A. M.
Bila sam mala vozila sam se vozom i mnogo sam se plašila baš na ovom mestu nisam smela da gledam kroz prozor…..prizor mi je bio strašan…ljudi ispod nas imala sam veliki strah da će se voz obrušiti na prolaznike…..sada mi je to smešno a ova me je fotografija obradovala i vratila u lepe dane Novog Sada
D. G.
Sećam se ogromnog iznenađenja. Mi smo kao porodica proveli rat u Osijeku, gde mi je zivela terka, gde smo izbegli iz Bosne. Čim nam se ukazala prilika da se vratimo u Novi Sad, spakovali smo stvari u furgon, namestili lezajeve (putovalo se sa stvarima radi „odrzsavanja inventara“) i teretnjakom polako pošli. Naše zaprepašćenje je počelo kad je voz prošao iza umesto ispred stanice u Petrvaradinu To je bila druga varijanta koja više nije koristila kapiju. Onda je sve na istom nivou pošao ulicom (slika) i posle dve oštre krivine našao se na mostu. A mi smo kroz otškrinuta vrata furgona sa zprepašćenjem gledali ljudima u sobe na prvom spratu kao idu svojim normanim poslovima. Ja sam tad imao 16 godina a moj brat 13. Tako nešto se ne zaboravlja!
V. D.
Malo novosadjana se seca , da preprolaska mosta preko drvenih pragova podignutnđh na dozvoljeni pad i radius krivine. pruga je prolazila pravo kroz danasnju Beeogradsku ulicu.Radi prolaza voza nivo puta je spusten i desna vrata kapije je delimicno otvorena radi gabarita prolaza voza sa dve parnjace.Ako detaljno pogledate profil desne kapije videtcete razliku u profilu otvora.Cak ako detaljno pogledate plafon desne kapije videt cete ostatak dima.Nazalost ovo je kratko trajalo, oposto je most kasnije otvoren i za prolaz automolima kojih se u to vreme moglo na prste prebrojati.Uglavnom to su bili vojna vozila/uglavnom ruska, koji su dobijali goriva ,koja su se onda jos rucno pumpali u staklenu flasu i odatle ispustali u rezervoar
M. K.
Stubovi za ljuljske, odrasli u Strosmajerovoj
N. S.
Vozila sam se kao mala devojcica .,,posred Petrovaradina ..,.preko mosta do stare Zeleznicke stanice .,, secam se da smo ljudima gledali u prozore ….odozgo …
D. J.
Ja sam u toj ulici prohodala, a moja baba me je jurila kao bez duse kad bih se ja neprimetno iskrala na zabranjenu prugu u „setnju“. srecom preselili smo se u Fruskogorsku, na Liman u mojoj trecoj godini, pa voz vise nije bio problem, ali sto su bare pune palacki i Dunav bili primamljivi…
D. D. M.
Kao dete, devojcica, sam se vozila preko tih skalamerija i tada smo bili naj mirnija deca na svetu od straha. Vozis se i gledas ljudima u stanove kroz prozor na spratu. I sad sumnjam da bih lagodno sedela u takvoj situaciji!
G. D.
Vozio sam se tuda. Potpornjaci su bili od drvenih greda, jako je škripio i pucketao, uvek smo se bojali da će se srušiti. (Nisu se srušli, naravno.)
V. J.
vozila sam se mnogo puta pored prozora na kojima su bile saksije sa neizbežnim muškatlama, a sećam se na jednom prozoru su bile tegle sa pekmezom koje smo pokušavali da dohvatimo. Da, sad čujem kako škripi i sećam se kako sam se plašila…
Z. P.
danasnji Lovoturs, zgrada uvucena veca, iza restorana, je bila stanica a zvala se „Dunav stanica“..potom je kod sadasnje raskrsnice iza „Efike“preko druma bio nadvoznjak,preko kojeg je prelazio voz i isao je otprilike izmedju crkve koja se sada gradi i pored kuce prekoputa te crkve, odrasla sam bas u tom delu i verujte kada je ukinuta pruga, mi koji smo ziveli sa parnjacama trebalo nam je vremena da se naviknemo na tisinu, da necujemo parnjacu i njeno „stenjanje“ dok je vukla vagone jer je bio blagi uspon….ta kamencina nije deo skretnice,voz na tom delu pruge nije mogao nigde da skrene, bila je samo jedna pruga, tek ispred Tekija pocelo je razdvajanje pruga i skretnice, a bokternica je kuca u kojoj je ziveo zeljeznicar i kontrolisao prugu je bila tacno na mestu zgrade sa desne strane ulice ispred semafora i jos nesto tu je bio nasip a iza nasipa bokternioca, a nasip je poceo odmah iza Strosmajeve ulice, jer kroz tu ulicu sine su bile postavljenje na drvenom skeletu… Kada se ide iz NS za Gradic- Petrovaradin, leva strana pesacke staze, e na samom pocetku mosta bile su uzane stepenice koje su vodile u parkic ispod mosta odnosno moglo se precicom doci do keja, isto takve stepenice ali sada na kraju mosta prema Gradicu su se spustale prispod mosta opet precica do Dunava
N. G.
I kolovoz je bio od drveta, tek sredinom 60-tih presvučen asfaltom. Kućice na oba kraja mosta su bile bokternice – tu su bili smešteni železničari koji su spuštali rampu.
D. G.
Voz je išao vrlo polako i mi mladići, pa i djevojke smo silazili na mostu. Onda je na kraju čekao milicioner i naplaćivao kazne. Zato je trvalo siči sa voza sa one strane gde milicioner nije… Osim toga predviĐen vek trajanja mosta je bio 5 godina a on je živeo skoro 50 godina (samo bez voza i kamiona) dok ga nisu nasilno srušili.
Lična sećanja na prugu, objavljena su i u knjizi “Zaboravljeni grad – Podgrađe Petrovaradinske tvrđave” (Izdavači: Suburbium i Muzej grada Novog Sada. Novi Sad, 2005.), odnosno u eseju autorke Ljiljane Jokić – Kaspar (IZVOR: https://korzoportal.com/esej-podgrade-petrovaradinske-tvrdave/):
Na novosadskoj strani, od stare željezničke stanice koja se nalazila na današnjoj Grbavici i delu Limana, protezala se železnička pruga, sve do Dunavskog keja, a onda preko Varadinskog mosta. To je tada bio jedini most.Voz je preko njega išao polako, i zaustavljao se na kratko, u prvoj ulici gde je Podgrađe Petrovaradinske tvrđave, u Štrosmajerovoj, da propusti automobile koji su išli kroz Beogradsku kapiju. Putnici su iz voza mogli da vide unutrašnjost stanova, sobe i kuhinje, pa i postavljene stolove u vreme ručka ili večere. Moja mama je uvek okretala glavu i govorila: ne daj Bože da ovde živim! Meni se, pak, život u toj ulici činio zanimljivim, sve dok nisam čula da je neka putnička zloća, kroz otvoren prozor kupea, nepoznatom stanaru Podgrađa bacila opušak u tanjir!
Na kraju ovog kratkog članka, treba istaći da je fenomen “Pruge koja prolazi kroz Podgrađe”, poslužila i kao tema za jedan kratak dokumentarni film iz 1965. godine u trajanju od oko 15 minuta. Film pod nazivom “Poslednji voz” koji je režirao Stevan Galetin, prikazuje putovanje železničke kompozicije kroz Novi Sad, 27. maja 1962. godine, prugom ka staroj stanici na Grbavici, koja je tada zatvorena za saobraćaj a kasnije i uklonjena. Pruga je išla kroz Petrovaradin, Štrosmajerovom ulicom, a onda preko mosta i ulicama Vojvode Mišića i Cara Nikolaja (danas Maksima Gorkog)., pa dalje nasipom (današnjim Bulevarom Cara Lazara) sve do stanice u kojoj se danas nalazi pošta. Ovaj dokumentarni film zabeležio je to poslednje putovanje i razdragane Novosadađane kojima je laknulo što neće više slušati buku parnjače u svojim ulicama.
Posmatrano iz današnje hronološke perspective, video zapisi iz filma “Poslednji voz”, predstavljaju odličan i jedini snimak pruge koja je prolazila kroz Podgrađe Petrovaradinske tvrđave, te u tom kontekstu, oni predstavljaju izuzetnu video građu vezanu za jedan aspekt istorije mikrolokacije Donjeg grada Petrovaradinske tvrđave.
KORIŠĆENI IZVORI:
Kolundžija Zoran (ur.) 1999. Mostovi Novog Sada u prošlosti i sadašnjosti. Novi Sad: Izdavačka kuća Prometej.
https://www.facebook.com/stare.ns/?locale=sr_RS
https://korzoportal.com/esej-podgrade-petrovaradinsketvrdave
https://www.cinemacity.org/poslednji-voz.film.603.htm?year=2014