Većina informanata sa kojima su obavljeni razgovori o ovoj temi a koji su svi bili muškog pola, naveli su kako su sami ili u grupama “ulazili u tunele”, ili kako su “imali drugove koji su u njih ulazili”. Kako je nekoliko respondenata posvedočilo, bilo je i nekoliko primera da su se deca gubila u njima, pri čemu je jedan od sagovornika ispričao, kako su se “u tunelima”, izgubila dva njegova druga iz razreda i da ih je tek nakon dva dana “nakon što je slučajno čuo njihov plač i zapomaganje, spasio jedan vojnik” o čemu su “pisale i tadašnje novine” a taj vojnik je kasnije u njihovoj školi, održao i edukativno predavanje o “opasnostima gubljenja u katakombama”. Jedan od informanata sa kojim je obavljen razgovor o ovoj temi, istakao je kako su on i njegov drug koji je inače bio iz Podgrađa i čuven po smelosti ulaska u tunele, prošao kroz jako uske prolaze, “praktično puzeći”, i kako je “kroz jedan od tunela” u koji je ušao u “donjem delu Tvrđave kroz onu gvozdenu kapiju koja ima troje vrata”, jedva “izašao posle nekoliko sati” u gornjem delu Kameničkog parka, “iznad onog jezerceta kod gornjeg izvora”, ali da je kasnije, nakon što je pokušao da ponovi “taj poduhvat”, video da se “tunel koji je u jednom delu bio zemljan, urušio”, tako da je “to uspeo da uradi samo jedanput”. Sećajući se ovog događaja, ovaj informant je istakao da je “tada imao nekih četrnaest godina” i da se posle izvesnog vremena ”tresao od straha”, pošto je delovalo “da nikada nećemo izaći a sve što smo videli su bili oni gornji visoki ventilacioni otvori, jako uski, čisto da kroz njih prodre malo vazduha i svetlosti … Počela je prašina da se diže i jedva se prst pred okom video …”.

Zanimljivo, što je većina sagovornika odraslih i rođenih u Podgrađu, odbacilo kao smešne različite tvrdnje o podzemnim vojnim galerijama koje se senzacionalističko i mistifikovano pa često i pseudonaučno prezentuju u savremenom kontekstu u medijima, odnosno koji podpadaju pod domen tzv. urbanih mitova, okarakterišavši ih pri tome, kao “čiste gluposti i budalaštine”. Međutim, apsolutno svi informanti sa kojima je obavljen razgovor a koji su kao deca ili u mladosti ulazili u podzemne vojne galerije, decidno su istakli da je “opasnost od toga da se može lako zalutati pa i izgubiti se”, zaista bila više nego realna. Takođe, prema sećanjima većine sagovornika, “odrasli” a pre svega “njihovi roditelji” su ih često “plašili raznim strašnim pričama, najviše o velikoj zmiji”, kako bi ih odvratili od ulaska “u tunele” a često su neki od njih i  kažnjavani “batinama”, ukoliko bi roditelji saznali “da su se šmucali dublje po tunelima”, kako je to jedan od informanata istakao.