Prema ličnim sećanjima nekoliko sagovornika, često su se okupljali u grupi „Tu prekoputa spavaona i galamili noću“ zbog čega vojnici nisu mogli da spavaju, pa su im „bacali dimne bombe uz psovke“, kako bi se razišli. „Gađali su nas i sa kesama punim vode, ahahaha … Kasnije su nam dali dimne bombe, pa ih više nismo maltretirali, ali smo zato bacali te dimne bombe iz zezanja, na šta su se obično svi preplašili, ahahaha …“.
Jedan od sagovornika je ispričao i „nestašluke iz detinjstva“ sa vojnicima koji su pravili „kao deca“ na nekadašnjoj plaži „Kade“ koja je bila locirana na današnjem Keju Skojevaca, odnosno na prostoru između današnjeg drumsko-železničkog i Varadinskog mosta: “Jao, kad se setim ono sa dinamitom … ahahaha. Tamo gde je nekada bila plaža koju smo zvali Kade, zato što su tu bili betonski ostaci nakon izgradnje Žeželjevog mosta i šuma, između današnja dva mosta, pošto današnjeg Keja tu nije ni bilo, već šuma sa nekom stražarskom kućicom u kojoj je bio vojnik. A mi ćapimo dinamit, uglavimo u one betonske ostatke od mosta na Kadama, potpalimo ga i sakrijemo se u šumi i gledamo stražara. I kada je to grunulo, stražar je od šoka pao dole a mi se smejemo ko ludi, ahahaha … Srećom, znali smo je da je dinamit opasan, pa smo ga udaljili od stražara, tako da nije mogao nikog da povredi kad je grunuo”.
Nekoliko sagovornika je istaklo i kako su “kao deca često gađali vojnike sa praćkama dok su vojnici jeli u menzi” zbog čega sui ih vonici “vijali po Gradiću”.
Trojica informanata su se tokom individualnih razgovora obavljenih sa njima, setila, kako su im vojnici dok su bili mala deca, često davali sveže pecivo a najviše kifle koje je jako lepo mirisalo a koje se peklo u Vojnoj pekari u Gradiću.