Tokom nekoliko individualnih, kao i jednog grupnog razgovora sa informantima, sagovornici su su naveli pojedina lična sećanja vezana za Samostan i Crkvu Sv. Jurja tokom šezdesetih i sedamdesetih godina, odnosno perioda kada su bili deca ili tinejdžeri i kada je ova mirolokacija Podgrađa, predstavljala specifično mesto „okupljanja dece i omladine“ te su iz toga proistekli i različiti događaji, koji su sagovornici ispričali u formi anegdota. U tom smislu, jedan od sagovornika je opisao kako su u nekadašnjem samostanskom objektu, pored nekoliko časnih sestara, prvenstveno bili namenski stanovi i kako je posebno bio interesantan podrumski prostor, kojem se moglo pristupiti na različite načine a posebno kroz „jedan metalni poklopac u ćošku dvorišta, koji smo dizali i ulazili u podrum … Tu je stanovalo nekoliko naših drugara u stanovima u prizemlju i na spratu a dole, u podrumu smo u zatvorenom prostoru igrali hokej sa motkama i bili smo često svi plavi, izudarani, ahahaha … Ugasili bi svetlo, uzeli lopticu od tenisa, motke pa bi nastalo veselje nakon toga … Jel znaš šta je to, kada promaši loptu, pa kada te dokači s onom motkom … Ajoj, pa to je bilo šou …“ Drugi informant je istakao da su se u tom podrumu, kao deca igrali „Ćoravih bakea, al je to bila rezervisana igra sa devojčicama iz kraja … ahahaha … Bilo je tu svašta, dovodili smo dole i devojke koje su se vraćale sa Tvrđave, kada smo bili stariji … Auuu, svašta se radilo u tom podrumu ako me razumeš … ahahaha“. Slična sećanja, odnosno asocijacije na ovaj podrum su ispričala i trojica sagovornika sa kojima je obavljen grupni razgovor, pri čemu su se međusobno dopunjavali u kontekstu prisećanja, najčešće sa smehom. Jedan od njih je, između ostalog istakao „Ma nama je u tom podrumu bio i disko … Uneli bi zvučnike dole i puštali muziku pa pravili šou sa devojkama … ahahaha …“.
Infomanti su naveli da su namenski stanovi postepeno iseljavani još od kraja osamdesetih godina dvadesetog veka pa sve do početka devedesetih godina, kada je „sve preuzela crkva“, odnosno kada je objekat Samostana u potpunosti „vraćen u crkveno vlasništvo“ . Kako je jedan od informanata istakao, osamdestih godina se „pojavio neki pater i negova ideja je bila da starije gospođe koje su tu imale svoje garsonjere – stanove, uzme na čuvanje, kako bi vremenom celu imovinu vratio crkvi … Da bi to ostvario, formirao je neku vrstu improvizovanog staračkog doma, pošto je još u vreme NDH tokom rata u samostan dovedeno dve-tri porodice koje su tamo živele …. I onda je on gledao da iseli te porodice, da bi ceo objekat vratio Crkvi Sv. Jurja koja je pored.“ Trojica informanata su se takođe prisetila da su kao mladići, radili kao fizička snaga tokom arheoloških iskopavanja, koja su vršena u dvorištu Samostana. U tom kontekstu, jedan od informanata je istakao „Ja i mi smo tamo radili iskopavanja pri Zavodu za zaštitu spomenika kulture, pošto se, pre popločavanja dvorišta tj. atrijuma koji je taj pater hteo da sredi, prvo sve moralo ispitati, uključujući i podrum … Tu smo iskopavali a iskopavanja je vodio Vlada Stančić arheolog. “. Inače, sva trojica sagovornika su istakla, da su nakon toga u organizaciji Zavoda išli na iskopavanja preko leta po različitim lokacijama po Vojvodini, što je bio izvor zarade u periodu „dok su bili mladi“. Jedan od sagovornika je naveo i sledeće: „Čak sam crtao i arheološke crteže profila tokom iskopavanja u Samostanu, ali i na drugim lokalitetima … A kada smo kopali u Samostanu, našao sam neki novčić i bio sam uzbuđen zbog toga, sećam se dobro toga …. Zabodem onu špahlu a ono se sija a ja i drug gledamo dal je zlato, kada ono nije zlato, ahahaha …“. U kontekstu razgovora o ovoj lokaciji, odnosno konkretno o časnim sestrama koje su bile smeštene u delu Samostana, jedan od trojice sagovornika sa kojima je obavljen grupni razgovor, je istakao i sledeće: „Taj pater je osamdesetih godina doveo neke časne sestre belgijanke a i sedamdesetih su tu bile domaće časne sestre … E te belgijanke su bile nekako opuštene za časne sestre … ahahaha …“. Na ovu priču, sećajući se toga, kroz smeh, uz slične konstatacije, nadovezali su se i druga dvojica sagovornika. Tokom zajedničkog razgovora sa njima, oni su takođe, međusobno se nadovezujući i dopunjujući, pomenuli da je „Taj pater što je došao osamdesetih, gledao da privuče omladinu iz kraja i da je u Crkvi organizovao projekcije filmova a u podrumu crkve sa leve strane od ulaza se igrao i stoni tenis … Platno za filmove je bilo ispred glavnog oltara u samoj crkvi … Taj pater je bio kao neki politički komesar, ahahaha … Privlačio je omladinu a takođe je i davao pozajmice stanovnicima Gradića koji su bili aktivni u Crkvi, kako bi kupili drva za zimu … Bio je dobar čovek …“.
Dvojica sagovornika sa kojima su obavljeni individualni razgovori o ovoj temi su istakli da se sećaju „časnih sestara koje su živele u delu Samostana“ kada su bili deca i da su „im se uredno javljali“. Svi informanti sa kojima je rezgovarano o nekadašnjoj Crkvi Sv. Jurja i Samostanu, istakli su da je Crkva bila aktivna i skoro uvek otvorena tokom celog perioda postojanja SFRJ uz slične konstatacije tipa: „Kako je šteta što je sada praktično stalno zatvorena“.