Jedan od informanata koji od 1962. godine živi u objektu Oficirskog paviljona (Beogradska 23-25), odnosno koji se „te godine doselio u zgradu“, istakao je da nekada nije postojao pregradni zid između unutrašnjeg dvorišta Oficirskog paviljona i dvorišnog kompleksa zgrada Paviljona inžinjerskih oficira i Infanterijske kasarne (Beogradska 21). Tokom razgovora, respondent je pomenuo da se on “zajedno sa komšijskom decom iz zgrade, igrao u tadašnjem zajedničkom dvorištu”. Prema njegovim rečima, ali i na osnovu priče dvojice drugih informanata od kojih je jedan odrastao u Štrosmajerovoj ulici a drugi u istoj zgradi – Oficirskom paviljonu – kao i prvi sagovornik, “nekada je u Podgrađu, odnosno tokom šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka, bilo jako mnogo vojnika i sve je vrvelo od vojske”. Pričajući o nekadašnjem zajedničkom dvorištu između navedenih objekata, jedan od trojice sagovornika sa kojima je vođen grupni razgovor i koji se poznaju i druže od detinjstva, istakao je da su Oficirskom paviljonu “bili namenski vojni stanovi i njihovi roditelji su radili pri vojsci”. Zid koji danas odvaja unutrašnje dvorište Oficirskog paviljona od vojnog kompleksa Paviljona inžinjerskih oficira i Infanterijske kasarne, “podignut je kasnije”, odnosno prvo je “nakon 1965. godine, bila postavljena žičana ograda a zatim je sazidan i zid kako bi se sprečilo da vojnici beže”, odnosno da “se krišom iskradaju iz kasarne”. Jedan od dvojice informanata koji zapravo od detinjstva do danas žive u Oficirskom paviljonu, pomenuo je “da je nekada tokom šezdesetih godina postojala ograda od kovanog gvožđa koja je zatvarala prostor između Beogradske kapije i Oficirskog paviljona, koju je kasnije neko skinuo negde 1967-1968. godine”. Takođe, istakao je da je na toj površini, “nekada bio još jedan pomoćni objekat, koji je kasnije srušen”, kao i da je prostorije u današnjoj kurtini kod Beogradske kapije, odnosno u “prostorijama koje danas koristi Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture, “vojska imala neke magazine”. Prisećajući se na ovaj vojni magacinski prostor, pomenuta trojica informanata, sa smehom su se setili kako “su ukrali neke rashodovane puške iz tih prostorija” i kako su se zatim sa njima “igrali i pravili gluposti po šančevima Tvrđave”. Pričajući o otvorenoj javnoj površini između Beogradske kapije i Oficirskog paviljona, sva trojica respondenata su se dotakla i spomen-obeležja, odnosno “Titovog spomenika”. „Nekada se tu nalazila Titova bista i spomen tabla na zidiću okruženim cvećem / ružama zato što je Tito bio zatvoren u kazamatu kod kapije“, istakao je jedan od informanata, dok se drugi nadovezao da su „svake godine na spomenik postavljani venci i bile neke svečanosti“, odnosno „pored njega je prolazila štafeta“. Spomenik je po njihovim rečima prvo devastiran, odnosno skinuta je „najpre bista“ a potom i „ploča od bronze“ a „posle raspada Jugoslavije, srušen je i deo od cigala i sada je ceo ovaj deo zapušten.“ Jedan sagovornik je rekao da je kasnije, radeći kao taksista, “Titovu bistu video u Manuelu, u privatnoj kolekciji”. Sva trojica sagovornika, ograđujući se od bilo kakve ideologije su istakla da po njima ovaj “spomenik nije trebao da bude uklonjen”. Takođe su istakli da je spomenik bio na “dobrom mestu”, pošto je “prekoputa nekada bila opština Petrovaradin” (zgrada Arsenala Donje tvrđave). Prisećajući se perioda kada je u zgradi Arsenala bila opština Petrovaradin, jedan od informanata se nadovezao da se “odatle svečano kretalo na odsluženje vojnog roka”.
U kontekstu prisećanja na odrastanje i život u Podgrađu, pomenuta trojica informanata, kao i još dva informanta sa kojima su vođeni individualni razgovori, pomenuli su da je veliki problem za Podgrađe a posebno za stanovnike Oficirskog paviljona, predstavljala folkoteka koja je godinama “tokom devedesetih i početkom dvehiljaditih”, postojala u sklopu fortifikacionih bedema uz Beogradsku kapiju. Sećajući se tog perioda, informanti su isticali sledeće: “To je bilo strašno, sve okolo je bilo prljavo”… “Ta folkoteka Kapija je bilo mesto gde se su se skupljali sumnjivi tipovi sa besnim kolima. Pričalo se da je tu bila najjeftinija droga u gradu”… “Tu se valjala droga, bila je nepodnošljiva buka cele noći, bilo je tu svega”… “Morali smo da ogradimo deo ispred zgrade sa ogradom, koje je sada sređeno kao park, da bi se zaštitili od tih tipova i uriniranja po i u zgradi” … “Posebno smo bili u problem mi, koji smo imali stanove okrenute prema diskoteci. Sve je smrdelo na mokraću”… “Bilo je ko u današnje vreme za Egzit”… “Ako kiša ne bi padala, nije imao ko to da opere” … “Nismo mogli živeti od tog kluba, srećom pa su ih na kraju sve pohapsili zbog valjanja droge i zatvorili diskoteku”… “Kada su ih pohapsili, davali smo kao svedoci izjave kod sudija i čekali svi na red” … “Vlasnik folkoteke se često hvalio kako plaća policajce da drže red a na kraju su ih sve pohapsili zato što je tamo bilo sve, samo ne red” … “Dolazili su tu i advokati od nekog di-džeja iz Crne Gore” … “To je radilo od petka uveče do ponedeljka ujutru do 8-9 sati … Čak smo jedva odlazili na posao ujutru od gužve”, itd. Na određena podpitanja tokom razgovora o funkcionisanju kluba koji je ostavio toliku dozu ogorčenosti na sagovornike, trojica sagovornika su se nadovezali da se pre toga u tom prostoru nalazio “normalan omladinski dom gde se skupljalo društvo iz kraja” i “da je, dok je radio omladinski dom, sve bilo normalno”, iako su se prisetili da su i tada postojale sporadične tuče, ali da se tamo nisu “sakupljali krimosi, ko u folkoteci koja se kasnije tamo uselila”.
Inače, Oficirski paviljon je prema rečima sagovornika, među stanovnicima Podgrađa bio poznat kao „Vojna zgrada“ s obzirom na strukturu njenih stanara, koji su mahom bili vojna lica, odnosno „oficiri, podoficiri, itd.“ Prema njihovom sećanju, u Oficirskom paviljonu, je u jedno vreme živelo čak „dvadeset troje dece“ i kako je jedan od sagovornika u vezi sa time istakao „sećam se da smo ujutru ili u podne, uvek išli svi zajedno u koloni u osnovnu školu. Kada se toga setim, nekako me obuzme tuga za tim vremenima … Gradić je prosto vrveo od dece i od dečije galame tokom igre“.