Razgovarajući grupno sa tri informanta o nekadašnjim plažama na Dunavu, koje su koristili stanovnici Podgrađa tokom šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka, pored danas poznatog Oficirca, postojala je plaža koja je među stanovnicima Podgrađa bila poznata kao „Kade“ a koja je bila locirana na prostoru današnjeg Keja Skojevaca, odnosno između Varadinskog i danasnšnjeg Drumsko-železničkog, odnosno tadašnjeg Žeželjevog mosta. Ona je zapravo nastala nakon izgradnje mosta a naziv Kade je proisticao iz činjenice da su se na tom prostoru nalazili ostaci betonske armature, preostali nakon izgradnje Žeželjevog mosta. S obzirom da u to vreme Kej u obliku kakav postoji danas, zapravo nije postojao, ceo prostor je prema rečima sagovornika zapravo bio pošumljen, odnosno predstavljao je šumu povezanu u suštini sa bedemima na prostoru Vaserštata koji je u tom periodu, aktivno koristila vojska. Prisećajući se ove plaže, u razgovoru, trojica sagovornika su se prisetili da je pored ostataka betonskih konstrukcija, plaža zapravo bila peščana. Odnosno kako se jedan od sagovornika prisetio „Tu nije bio Kej već šuma. To su bili betoni od mosta pobacani po pesku“. Drugi sagovornik se prisetio događaja iz detinjstva vezanih za ovaj prostor: “Jao, kad se setim ono sa dinamitom … ahahaha. Tamo gde je nekada bila plaža koju smo zvali Kade zato što su tu bili betonski ostaci nakon izgradnje Žeželjevog mosta i šuma, između današnja dva mosta, pošto današnjeg Keja tu nije ni bilo, već šuma sa nekom stražarskom kućicom u kojoj je bio vojnik. A mi ćapimo dinamit, uglavimo u one betonske ostatke od mosta na Kadama, potpalimo ga i sakrijemo se u šumi i gledamo stražara. I kada je to grunulo, stražar je od šoka pao dole a mi se smejemo ko ludi, ahahaha … Srećom, znali smo je da je dinamit opasan, pa smo ga udaljili od stražara, tako da nije mogao nikog da povredi kad je grunuo”.  Ova plaža je, prema ličnim sećanjima informanata, aktivno korišćena “sve do izgradnje Keja”.

Pored ove dve, postojala je i tzv. Naša plaža ili tzv. Špic, kako su je nazvali informanti. Ona je bila locirana nasuprot dela današnjeg Trga Vladike Nikolaja, odnosno na mestu današnjeg restorana „Aqua Doria“, tj. između fortifikacionih bedema Provijantskog bastiona (Polubastiona Sv. Karla) i tadašnjeg mosta „Maršal Tito“ a današnjeg Varadinskog mosta. Ona je takođe bila peščana i okružena malom šumom i zapravo je predstavljala glavnu gradsku plažu za stanovnike Podgrađa praktično od Drugog svetskog rata (a verovatno i pre toga) pa sve do sredine osamdesetih godina dvadesetog veka. Prema opisu informanata, šuma oko plaže, bila je poznata u kraju, kao „Parkić“ i on je, pored plaže, predstavljao bitnu lokaciju na kojoj su se deca „koja su živela u Gradiću igrala“. Prema sećanjima jednog od trojice sagovornika, ovog prostora, on se, opisujući prostor nekadašnje tzv. Naše plaže i šume, odnosno tzv. Parkića, prisetio i sledećeg: „U parkiću su bile uređene staze koje su vodile do peščane plaže, koju smo zvali Naša plaža i koju smo najviše voleli. Isto smo taj deo zvali i Špic. Tu je pored šume, bio i travnjak i betonska staza … Igrali smo tu često nožni tenis“. Drugi sagovornik je naveo sledeće: „Na Špicu i u Parkiću smo se kartali. To je bilo najlepše mesto u celom Gradiću za okupljanje … Sem nas klinaca, dolazile su tu i cele porodice … Recimo, komšinice sa decom u kolicima preko betonske staze … Na toj betonskoj stazi smo igrali nožni tenis. Bilo je dosta vrba u tom Parkiću … Duša me boli što to više ne postoji“. Sva trojica sagovornika su se sa nostalgijom i puni emocija, prisetili ovog prostora, koji su aktivno koristili još od najranijeg detinjstva pa sve do tinejžerskih dana, odnosno sve dok, kako je to jedan od informanata istakao, „Nisu sve to uništili, kada je prvo postavljen splav a kasnije i ovaj restoran“. Prema sećanju sagovornika, „Ovde se nalazio i jedan mali napušteni bunker, sličan onom manjem na Kameničkom putu gde smo se isto igrali pošto je bio okružen žbunjem pa se nije video. Njega su zapravo srušili, kad su Kej pravili“. Nadovezujući se na opisivanje ove mikrolokacije, koja je očigledno predstavljala značajno mesto okupljanja stanovnika Podgrađa u socijalističkom periodu, trojica sagovornika su se međusobno prisećali i dopunjivali jedan drugog, kako je ceo taj prostor izgledao i koji su se sve događaji ovde odigrali. Tako su, između ostalog, međusobno se prisećajući, sva trojica vodili i sledeći razgovor: „ – Tu se prevrnuo onaj kamion sa gajbama piva, jel se sećaš?  – Di se neću sećati, kako smo se napili tada, ahahaha … – Da, bile su loše složene gajbe na kamionu, pa je jedno dvadest gajbi ispalo tu u žbunje, ahahaha … Stvarno smo se dobro napili tada tu u Parkiću“.

Oficirac je prema rečima informanata, tada zapravo „bio neka vrsta ostrva, zavisno od visine Dunava“. Generalno se stiče utisak, na osnovu razgovora sa većinom informanata, da je Oficirac daleko manje od stanovnika Podgrađa korišćen nego tzv. Naša plaža ili tzv. Kade, što konekventno proizilazi verovatno iz činjenice, da su one bile locirane na obodima Podgrađa, dok je Oficirac ipak bio udaljeniji.

Jedan od sagovornika je opisao kako su se on i njegovi drugovi zabavljali tako što bi sedeći na velikoj gumi, niz tok Dunava, „Uživali ploveći od Naše plaže do Oficirca“, odnosno kako je to navedeni informant istakao „Našli smo neku veliku unutrašnju traktorsku gumu, tj. maznuli je sa otpada … Seli bi na nju i od Naše plaže plovili sve do Oficirca … Al, trebalo je gumu posle vratiti peške a svi su se vadili da to ne rade … Jednom su me ostavili da sam to uradim, uf … Vikao sam na njih da se više nikada neće voziti na njoj, ahahaha … Malo, malo smo se podžapali ko će vraćati gumu“.