U kontekstu sagledavanja ovog aspekta društvenog života stanovnika Podgrađa, razgovori su obavljeni grupno ili individualno sa ukupno trinaest respondenata (desetoro informanata i tri informantkinje), starosne dobi između 55 i 71. godine.

Izuzev klasičnih igara za taj period (žmurke, vije, futbal, ćorave bake, lopovi i panduri itd.), posebno su bile interesantne igre oko pruge, dok je ona prolazila Štrosmajerovom ulicom. Odnosno, konstrukcija pruge je na mikrolokaciji, dosta određivala i formu dečijih igara stanovnika Podgrađa. Blizina Dunava, ali i prostorna celina Tvrđave sa podzemnim vojnim galerijama i šančevima, konsekventno je takođe doprinosila specifičnim oblicima zajedničke zabave za onovremenu decu Podgrađa.

Kada je reč o pruzi, izuzev što je drvena konstrukcija pruge u Štrosmajerovoj ulici prema Trgu Vladije Nikolaja bila uzdignuta zbog pristupanju pružnog koloseka mostu „Maršal Tito“, te je služila za postavljanje ljuljaški, posebno je bila omiljena igra koju su infomanti nazvali „Osvajanje pruge“. O ovoj igri su u kratkim crtama govorila i dva sagovornika sa kojima je tokom obavljen zajednički razgovor o njihovim sećanjima na Podgrađe. Respondenti sa kojima je obavljen razgovor rođeni su 1944. i 1953. godine i prema njihovim tvrdnjama, tokom odrastanja su živeli u Štromajerovoj ulici. Jedan od njih je istakao “Kako su pruga i voz u svakom smislu obeležili njegovo rano detinstvo i odrastanje, kao i odrastanje komšijske dece”. Po njegovim rečima, “Sve se u našoj ulici i u Gradiću, odvijalo se oko pruge. Bile su brojne svađe i dovikivanja između meštana i putnika voza … Voz je delovao strašno kada je prolazio, ali i zanimljivo u isto vreme a glavna stvar je bila taktika komšija vezana za zatvaranje prozora.” Sećajući se igre, koji su oni zvali “Rat za prugu” ili “Osvajanje pruge”, pomenuti informant je istakao da su on i komšijska deca “nosila u rukama svakakve stvari iz kojih su pucali”, oponašajući pri tome “zvuk mašingevera”. Drugi respondent je opisivajući pomenutu igru, opisivao kako se grupa dece, većinom dečaka, “Uvek delila na dve grupe – na Nemce i Partizane. Oni jači derani iz ulice, uvek su birali da budu partizani”. Prema njegovoj priči, “Borba za prugu se odvijala mačevanjem drvenim mačevima, gađanjem blatom, rvanjem a u zimu, gađanjem grudvama začađavljenog snega.” Ova igra je često dovodila do, kako je istakao respondent “Svađa pa i manjih ili većih čarki”. Prema sećanju ovog informanta, roditelji su bili jako zabrinuti za njihovu bezbednost “kako ne bi pali sa pružne skele” ili “kako ih ne bi pregazio voz”. Prema njegovim rečima “Često je bilo opasnih situacija, pošto je bio izazov preći prugu pre samog prolaska voza, što je bilo rezervisano za najsmelije mangupe”. Obično, nakon ovakvih “naših poduhvata, ako bi nam roditelji saznali, a saznali su od komšija, sledile su batine i kazne”. Mahanje putnicima voza, je prema njegovom svedočenju, bila svakodnevna praksa “rezervisana za devojčice i za manju decu a pretrčavanje ispred lokomotive a ponekad i kačenje na njega, bila je glavna stvar kojim su se derani dokazivali i postajali glavni među decom”. Zapravo, radilo se u izvesnom smislu o nekom obliku inicijacije za prihvatanje u grupu dominantnije komšijske dece, odnosno, kako je to sagovornik definisao “O dokazivanju i prihvatanju u društvo”. Oba informanta su istakla, da je izmeštanje pruge “Bilo pravo olakšanje” i da su “Svi bili srećni zbog toga”. Oba sagovornika su takođe, sećajući se tog vremena, kroz smeh istakla, kako su oni “I druga komšijska deca zbog pruge i igre, večno bila uprljana od kolomasti i da su bili grđeni a često i kažnjavani od strane roditelja”. Prema njihovim rečima, nakon izmeštanja pruge, mnogi su odlazili do novog Žeželjevog mosta gde “Su se dokazivali”, tako što bi “Peške prelazili preko njegovih lukova”, ali “ti derani” su često “imali problem i sa milicijom zbog toga”.

Jedan od trojice informanata sa kojima je, između ostalih, obavljen i zajednički razgovor o temi dečijih igri u Podgrađu, pričavši o dogodovštinama, istakao je da su igre često bile i “bolne”. U tom kontekstu je naveo i sledeću anegdotu: “Igrali smo se sa lukom i strelom, nešto kao indijanaca i kaubojaca valjda i ja sam jednog druga pogodio strelom koja mu se zabola pored oka. Nisam hteo, mi se gađali, on provirio iza drveta i ja ga direkt pogodio. Ali, nije bilo strašno, ja sam pobegao, on je izvadio strelu i samo je plakao a sve je na kraju dobro završilo …  ahahaha”. Drugi sagovornik – inače drug iz detinjstva aktera ovog događaja  – je na ovu njegovu priču kroz smeh prokomentarisao, da je uvek prvi informant “Pravio najveće gluposti i probleme u kraju … Inače, znaš zapravo zašto ga je gađao? E pa zato što je nosio one kožne gađe od jelenje kože i bele čarapice kao Slovenci, oni što pevaju jujuju, jodlu-jodlu-jodlu … ahahahaha … I mi, kad smo ga takvog videli, svi smo ga gađali … ahahaha. Nervirao nas je tako odeven, pa ga je zato gađo … ahahaha”. Na ovu opasku, informant koji je odapeo strelu je sa smehom dodao, kako je to “Bilo za opomenu” na šta je drugi sagovornik dobacio “Koja pre opomena, zamolo je falilo oko da mu isteraš”, na šta je prvi informant samo kroz smeh rekao “a je..iga, dešava se, ahahaha”. Isti informant, koji je pogodio druga strelom pored oka, takođe je naveo i sledeći događaj: “U vreme velike poplave šezdesetih, nešto smo se glupirali sa praćkama. Pucali smo jedni na druge sa kamenjem i ja sam sebi slomio zub sa svojom praćkom”. Inače, “igra” sa praćkama je bila dosta popularna, s obzirom da ju je pomenulo sa smehom čak osam informanata. Obično se odvijala u šančevima Donje tvrđave, tako što su jedni bili na bedemima a drugi ispod njih, mada u suštini, koliko je moguće zaključiti, baš i nije bilo pravila a generalno ni preterane opreznosti tokom te forme “dinamične dečije igre”. Prema iskazima trojice predhodno navedenih sagovornika sa kojima je obavljen zajednički razgovor, praćke su korišćene i za druge vidove “dečijih nestašluka”. Odnosno, kako je istakao jedan od njih “Praćkama smo često gađali i vojnike na odsluženju vojnog roka dok su ručali u menzi, pa su nas posle vijali besni. Ušunjali bi se kod malih prozorčića, tu preko puta menze, pa smo ih odatle gađali … ali to nismo radili često”, Drugi sagovornik se na ovu priču nadovezao sledećim “Gađali smo i sa krova Oficirskog paviljona praćkom konja koji je vukao kočije sa pomijama a kojeg je terao vojnik. Kada sam pogodio konja, konj je skočio a sve pomije su se prosule po ulici … ahahaha. A vojnik bio besan, morao posle sve jadan da čisti … ahahaha”. Ispostavilo se da je za istu formu “zabave”, drugi informant koristio vazdušnu pušku.

U šančevima Donje tvrđave, iza Beogradske kapije, odvijala se i “igra sa bajonetima”. Jedan od informanata apropo toga istakao je sledeće: “Moj otac je radio pri armiji i ja sam nekako došao do nekih dvadesetak rashodovanih bajoneta koje sam razdelio drugarima … Posle smo odlazili u šančeve, postavili bi, šta ja znam, neku dasku kao metu i gađali u nju … A bio je neki komšijski dečak Rok, koji je kasnije zato što mu je ćale bio isto vojno lice, otišao u Beograd. E njega je moj kum slučajno nabo bajonetom, ali sve je dobro prošlo … ahahaha … Ko što vidiš, mi smo se igrali sve neke nenormalne igre … ahahahaha.” Drugi informant se na predhodnu konstataciju, nekako sa ponosom nadovezao sa sledećim sećanjem: “Dok su deca u gradu plalili karbit, što se radilo i u Gradiću, ja sam sa drugovima prvo obio jedan mali vojni magacin tu u Beogradskoj kapiji sa desne strane gde je stajao barut i boja … I mi smo to maznuli, razdvajali smo to kod mene u podrumu a ludi Rok koji nije bio sav svoj i koji je posle otišao srećom da živi u Beograd pošto bi svi izginuli kad tad zbog njega … ahahahaha … E taj Rok blesavi, zapalio cigaru dok smo mi to u podrumu razdvajali i upali barut sa tom bojom. Kad je to krenulo da šišti i piči, a jooj … A onaj dim kuljavi, sve u boji kroz prozor izlazi, Sunce ti … ahahaha. A mi se uplašili, pa tutanj gore na Tvrđavu … Dolazili su vatrogasci da gase, ahahahaha”. Isti sagovornik se prisetio i sledećeg: “Jao, kad se setim ono sa dinamitom … ahahaha. Tamo gde je nekada bila plaža koju smo zvali Kade zato što su tu bili betonski ostaci nakon izgradnje Žeželjevog mosta i šuma, između današnja dva mosta, pošto današnjeg Keja tu nije ni bilo, već šuma sa nekom stražarskom kućicom u kojoj je bio vojnik … A mi ćapimo dinamit, uglavimo u one betonske ostatke od mosta na Kadama, potpalimo ga i sakrijemo se u šumi i gledamo stražara. I kada je to grunulo, auuu …A stražar je od šoka pao dole a mi se smejemo ko ludi, ahahaha … Srećom, znali smo da je dinamit opasan, pa smo ga udaljili od stražara, tako da nije mogao nikog da povredi kad je grunuo”.

Brojni informanti su pomenuli da su se često igrali i “na Livadici”, odnosno na zelenoj površini ispred Beogradske kapije sa leve strane iz pravca Sremskih Karlovaca. “Tu smo igrali fudbal, ali i druge igre”, istakao je jedan od sagovornika.

Tavanski prostori zbog svojeg specifičnog starinskog enterijera, predstavljali su posebna mesta za igru “Lopova i pandura”, pri čemu, tokom ove igre, kako je to istakla većina informanata koji su se kao deca igrala ove igre, to je ujedno bila odlična prilika za “mažnjavanje šunki i kobasica”, koje su bile okačene o drvene konstrukcije tavanskih prostora.

Nekoliko informanata sa kojima je vođen razgovor, pomenuli su kako je posebno interesantan prostor za igru predstavljao podrum u kojeg se ulazilo “kroz jedan metalni poklopac” a koji se nalazio u “uglu samostanskog dvorišta”, odnosno ispod Samostana Sv. Jurja u čijoj su se zgradi tokom perioda socijalizma nalazili u jednom delu namenski stanovi u kojima su takođe živeli neki od “njihovih drugara”. U  navedenom podrumskom prostoru su se, između ostalog, igrale “Ćorave bake”, ali i “Hokej sa motkama po mraku sa teniskom lopticom”, što je umelo “Često da boli, kada bi neko umesto loptice ošinuo tom močugom tebe”, kako je istakao jedan od sagovornika kroz smeh. Generalno, ovaj prostor je služio za različite oblike zabave i predstavljao je mesto okupljanja jednog dela mlađih stanovnika Podgrađa.

Informant, sa kojim je obavljen individualni razgovor o dečijim igrama, opisujući klasične dečije igre na kraju je sublimirao na sebi svojstven način, period njegovog odrastanja u Podgrađu tokom šezdesetih godina dvadesetog veka, sledećim rečima “Znaš, sve je tada bilo drugačije. Jednostavno drugačije se živelo a Gradić, kao Gradić, uvek je imao svoju draž, ali se potpuno razlikovao od današnjeg. Nije bilo ni blizu toliko saobraćaja, svi smo se međusobno poznavali a igra … Celo moje i detinjstvo društva vezano za igru može stati u tri reči: Dvorište, Dunav i Tvrđava”.